Karolinin tajni dnevnik – Bebeti do Amaral Guržel


Bebeti do Amaral Guržel (Elizabet Mader do Amaral Guržel) je brazilska književnica rođena 1954. godine. Živi u Brazilu, gde piše i predaje na univerzitetu, a takođe je i vlasnica jedine brazilske feminističke knjižare. Piše kolumne, poeziju, kao i romane za odrasle i decu, a u svojim delima se često bavi pitanjima rodne ravnopravnosti, kao i feminističkim i drugim socijalnim temama. Neka od njenih najpoznatijih dela su Pecados Safados, A quem interessar possa, Nossas adoraveis familias, itd. U većini svojih dela, autorka se dotiče tabu tema, kao što su ženska seksualnost, homoseksualna ljubav, pitanje „nove porodice“ (razvedeni roditelji, usvojena deca, homoseksualni parovi), o kojima se, kako sama kaže, u Brazilu još uvek ne govori dovoljno.


„Karolinin tajni dnevnik“ (2000) je jedan od romana namenjenih prevashodno tinejdžerima, međutim autorkin stil pisanja kroz koji konstantno provejava sarkazam, čini ovo delo pogodnim i za starije čitaoce.

Karolina je osamnaestogodišnja devojka iz Kurićibe koja mašta o tome da upiše žurnalistiku ili možda ipak ekologiju, ali mnogo bitnije od toga – da postane poznata po svom političkom i socijalnom angažovanju, da se izbori za prava siromašnih u Brazilu, da dobije priznanja za očuvanje prirodne sredine, da dobije Nobelovu nagradu za mir i da se druži sa Madonom. Ukratko, Karolinin najveći san jeste da postane slavna u intelektualnim krugovima širom sveta, kojim, po njenom skromnom mišljenju, već sada zasluženo pripada.

Karolinine najintimnije misli prikazane su čitaocu posredstvom njenog tajnog dnevnika, pa tako čitalac prodire u samu srž ličnosti glavne junakinje, koju, zbog izuzetne samosvesti i opsednutošću slikom intelektualke koju se trudi da prikaže svojoj okolini, uporno skriva od javnosti. Pored toga, čitalac primećuje i neke očigledne stvari koje Karolini promiču, uprkos tome što ih u kratkim dnevničkim unosima ovlaš opisuje.

Ma koliko se trudila da bude drugačija, Karolina je, ipak, tipična tinejdžerka koja pokušava da pronađe svoje mesto u svetu i kao takva, često je kontradiktorna. Vrlo često njeni postupci i osećanja nisu u skladu sa onim što bi ona želela da čini i oseća. Zbog ovoga, a i zbog činjenice da je Karolina često nadobudna i neiskrena, čitaocu će možda biti teško da simpatiše njenu opsednutnost socijalnom ulogom koju je sebi zacrtala. Čak i dok piše svoj dnevnik, ona je proračunata i trudi se da ne izađe iz uloge „intelektualke“, pa čitaocu to može izgledati kao da povremeno sebe podseća na neka tajna pravila pripadanja intelektualnom krugu: „Bila sam razumno zadovoljna. Prava, potištena intelektualka nikada nije potpuno zadovoljna“. No upravo su takve kontradiktornosti i autorkin tretman junakinje ono što ovu knjigu čini inteligentnim i zabavnim štivom.

Karolinu, šta god ona želela da misli i da drugi misle, ipak muče tipični tinejdžerski problemi: ljubavni trouglovi, otkrivanje sopstvene seksualnosti, pritisak zbog prijemnog ispita, uklapanje u željeno društvo i komplikovan odnos sa roditeljima. Karolina prezire svoje roditelje jer ih smatra konvencionalnim i dosadnim. Čitaocu će, međutim, vrlo brzo postati jasno da su njeni roditelji daleko od onoga kako ih ona vidi, ali zbog svoje vizije sebe kao neshvaćene intelektualke na kojoj insistira, nije u stanju da primeti očigledno. Slično je i sa drugim aspektima njenog života: ma koliko želela da bude zaljubljena u profesora književnosti, osoba koja je zaista privlači uopšte se ne uklapa u njen željeni kalup; iako se svim silama trudi da upadne u kul i angažovano društvo, najprijatnije se oseća sa potpuno prosečnim osobama; ma koliko se trudila da uvek ima spremne društveno bitne teme za razgovor, sa neskrivenom pažnjom će slušati (i redovno pisati u svom dnevniku) o komplikovanom odnosu kokošaka svoje kućne pomoćnice.

Autorka je kroz odnos Karoline sa svojom polupismenom kućnom pomoćnicom skrenula pažnju na ogromne socijalne razlike u Brazilu. Kroz lik Marije Rite čitalac saznaje o aktuelnim problemima u ovoj zemlji. Posebno je potresna priča o njenoj kćerki, koja kao žrtva silovanja ostaje u drugom stanju. Iako ceo komšiluk zna ko je silovatelj, on prolazi nekažnjeno zbog komplikovanog zakona koji nema sluha za socijalno ugrožene žrtve, naročito ako su u pitanju žene. Karolina s vremena na vreme sklizne u ozbiljna razmatranja ovih problema (čak se ponekad i pita da li je u redu da kao angažovana intelektualka uopšte ima kućnu pomoćnicu i da li je humano da u zgradama poput one u kojoj ona živi postoje dva lifta – jedan za stanare, a drugi za poslugu), ali se ipak brzo vraća u vrtlog svoje trivijalne svakodnevnice. Autorka na taj način suptilno skreće pažnju na problem modernog društva. Karolina mašta o Nobelovoj nagradi, a iako je okružena takvim socijalnim nepravdama, pokušava da ostavi utisak intelektualke tako što uporno blebeće o retkim biljnim vrstama i andergraund angažovanim piscima.

Tinejdžeri iz ove knjige mogu naučiti koliko je besmisleno pokušavati da prikažemo sebe kao nešto što uistinu nismo, i koliko pokušaji da se po svaku cenu bude van kalupa na kraju dovode do toga da ipak završimo u nekom kalupu. Nešto malo stariji čitaoci će se verovatno setiti situacija kada su i sami pokušavali nešto slično. Uz „Karolinin tajni dnevnik“ ćete coktati, prevrtati očima, ali ovaj roman će vas i iskreno zasmejati i na trenutke trgnuti iz uljuljkanosti svakodnevnice, baš kao što na samom kraju Marija Roza podsmešljivo budi Karolinu rečima: „Booožžžeee! Spavaš ko top, Karola. Probudi se, inače ćeš zakasniti da napraviš onu revoluciju na fakultetu!“

Ocena: 4/5

Izdavač za Srbiju: Odiseja

CONVERSATION

5 comments: